Šta mi bi da počnem ovo da pišem, bolje da sam ga tako nazvala. Istina, pisanje mi je oduvek i te kako išlo od ruke, al blogovi su sasvim nova teritorija za mene. Mada, sviđa mi se. :)
U prethodnih dve godine, toliko se toga desilo sa našim životima i sa Mininim putem ka zvuku i govoru. U poslednjih par meseci, stvari su počele da se menjaju na pomalo neuobičajen način, istražujemo nove teritorije (npr. ja blogujem) i osećala sam da to moram da podelim sa još nekim. Ako ništa drugo, ovo je dobar vid terapije. :) Pa ipak, ono što mi je glavni cilj je da se neko nekada možda oseti onako kako sam se ja osećala čitajući jedan drugi blog koji se manje-više tiče iste teme. Kad skontam kako ovo funkcioniše, napisaću ovde link ka tom blogu, pa oni koji dovoljno dobro znaju engleski mogu videti o čemu pričam.
Mina ima 3 godine i 7 meseci (wow!). Kada smo otkrili da ima teško oštećenje sluha, imala je 10 meseci (još uvek mi je krivo što nisam verovala samoj sebi nekoliko meseci pre toga pa počela sa dijagnostikom ranije, ali eto...). Kada je operisana - ugrađen kohlearni implant desno - imala je 17 meseci. Kada je prvi put čula zvuk, imala je 18 meseci i 16 dana. Toliko o statistici. U međuvremenu, tražili smo odgovarajuću terapiju, stekli neke nove prijatelje, izgubili neke stare, preselili se u Beograd, promenili državljanstvo i još punooo toga (otprilike, jedan prosečan zaplet neke turske serije)....
I gde smo mi i Mina sad? Mina nije stigla do one tačke na putu gde smo se nadali da će biti u ovom uzrastu...ni približno. Nešto ne ide, ali nikako da nađemo šta. Iskreno, tek od skoro i tražimo. Do sad smo se zadovoljavali nepotpunim odgovorima i instant rešenjima. Nema više. Ovo je novi trenutak. Prelomni. Moj život će opet biti normalan, moja porodica srećna, a Mina tamo gde treba da bude. Obećavam. Obećala sam njoj.
