Roze slušni aparati

Sledeći korak je bio nabaviti odgovarajuće slušne aparate. Iz centra gde su dijagnostikovali oštećenje predložili su nam Oticon Sumo DM kao najadekvatnije za Minin stepen oštećenja sluha. Ljubazna lekarka nam je čak dala i papirić sa imenom i brojem telefona osoba koje su vlasnici firme koja je ekskluzivni predstavnik Oticon-a (inače danski brend) u Srbiji, uz reči: "To su naši prijatelji, vidite šta se možete dogovoriti". Ništa mi tu još uvek nismo razumeli. Divna neka žena, pomislih, predusretljiva. 
U našoj jadnoj, maloj Crnoj Gori, zakon još uvek ne predviđa da se slušni aparati za decu mogu kupiti preko lekarskog naloga i Fonda zdravstva. Valjda po zakonu deca nemaju pravo da budu gluva. Ok, kupićemo ih. U razgovoru sa Oticon predstavništvom u Crnoj Gori saznasmo da je na tržiste upravo izašao novi, sofisticiraniji model slušnih aparata namenjenih deci (model Safari). Uz minimalno istraživanje po internetu odabrali smo baš te Safari, colour: baby pink, pattern: purple hearts. Šta reći, preslatki su bili, onako mali, roze sa ljubičastim srcima. Cena nije bila baš tako slatka, kupovina, isporuka DHL-om iz Danske, sve u svemu 2000 €. Nosila ih je 4 i po meseca, bez ikakvog efekta.
U međuvremenu, uz pritisak drage nam rodbine i i šire familije, otišli smo na drugu kliniku da proverimo prvobitnu dijagnozu. Ova klinika ima drugačiji, precizniji aparat, pa se po tim rezultatima preciznije mogu naštelovati slušni aparati ako ništa drugo (pošto ni Minin tata ni ja nismo sumnjali u prvobitnu dijagnozu). Precizniji aparat je pokazao još veće oštećenje, u izveštaju piše: "nema odgovora ni pri najačem stimulansu od 120 dB". Lekarka koja je radila snimanje me je stručno, empatično i elokventno uputila u informacije o kohlearnom implantu, prednostima, očekivanjima i još mnogo toga (sad je već sigurno da je Mina kandidat za implant). Na tome ću joj uvek biti zahvalna. I na tome što me je pitala: A kako ste vi?".

Početak i dijagnoza

Kad sam već ovaj blog nazvala putem, valjalo bi krenuti od samog početka. Pokušaću... 

Nisam sigurna u kom trenutku sam posumnjala da mi dete ne čuje. Znam kad nisam. Nisam sumnjala na to kad nisam uspevala da je probudim, kad se nije plašila buke za razliku od brata, ni kad nije pokazala nikakvo interesovanje za razne zvečke, čangrtaljke i sl. Možda kada sam je po stoti put pozvala po imenu, a nije me ni pogledala, ne znam... Ovde je bitno naglasiti da smo pre svega toga, već dva puta išli kod ORL specijaliste radi timpanometrije. Pošto je imala problema sa bronhitisom (tad već astmom), pulmolog je smatrao da treba uraditi kontrolnu timpanometriju i orl pregled da bismo sprečili da taj sekret iz disajnih puteva završi u ušima, sinusima itd. Oba puta, ORL je rekla da je sve u redu. Zbog svega toga, oštećenje sluha sam odbacila kao ideju na samom startu, jer sam računala - dete je već dva puta bilo kod ORL, radili su neka merenja, pregled, rekli su nam da je s te strane sve ok. Međutim, sa njenih 10 meseci, sumnja je rasla i kad sam je najzad izrazila ORL lekaru, rekao je samo: "Mi nemamo ovde odgovarajuće aparate za dijagnostiku kod tako male dece, idite u Beograd". I otišli smo. I vratili smo se. S dijagnozom "obostrano veoma teško kongenitalno senzorineuralno oštećenje sluha". U prevodu to znači da je Minino oštećenje sluha urođeno i da ona nema dovoljan broj slušnih "dlačica" u unutrašnjem uvu (kohlei) koje vibracije pretvaraju u električne impulse koje dalje šalju slušnom nervu, a on dalje mozgu koji te impulse prevodi u zvučne informacije. Neću pisati kako sam se osećala u tom trenutku. Pre svega, ne sećam se, kao kroz maglu mi promiču pojedine slike iz tog i narednih nekoliko dana.  Ono čega se sećam, ne umem ni da opišem.