Kad sam već ovaj blog nazvala putem, valjalo bi krenuti od samog početka. Pokušaću...
Nisam sigurna u kom trenutku sam posumnjala da mi dete ne čuje. Znam kad nisam. Nisam sumnjala na to kad nisam uspevala da je probudim, kad se nije plašila buke za razliku od brata, ni kad nije pokazala nikakvo interesovanje za razne zvečke, čangrtaljke i sl. Možda kada sam je po stoti put pozvala po imenu, a nije me ni pogledala, ne znam... Ovde je bitno naglasiti da smo pre svega toga, već dva puta išli kod ORL specijaliste radi timpanometrije. Pošto je imala problema sa bronhitisom (tad već astmom), pulmolog je smatrao da treba uraditi kontrolnu timpanometriju i orl pregled da bismo sprečili da taj sekret iz disajnih puteva završi u ušima, sinusima itd. Oba puta, ORL je rekla da je sve u redu. Zbog svega toga, oštećenje sluha sam odbacila kao ideju na samom startu, jer sam računala - dete je već dva puta bilo kod ORL, radili su neka merenja, pregled, rekli su nam da je s te strane sve ok. Međutim, sa njenih 10 meseci, sumnja je rasla i kad sam je najzad izrazila ORL lekaru, rekao je samo: "Mi nemamo ovde odgovarajuće aparate za dijagnostiku kod tako male dece, idite u Beograd". I otišli smo. I vratili smo se. S dijagnozom "obostrano veoma teško kongenitalno senzorineuralno oštećenje sluha". U prevodu to znači da je Minino oštećenje sluha urođeno i da ona nema dovoljan broj slušnih "dlačica" u unutrašnjem uvu (kohlei) koje vibracije pretvaraju u električne impulse koje dalje šalju slušnom nervu, a on dalje mozgu koji te impulse prevodi u zvučne informacije. Neću pisati kako sam se osećala u tom trenutku. Pre svega, ne sećam se, kao kroz maglu mi promiču pojedine slike iz tog i narednih nekoliko dana. Ono čega se sećam, ne umem ni da opišem.
Нема коментара:
Постави коментар