Ponovo me dugo nije bilo na blogu i opet isti izgovori, radim, upisujem starije dete u skolu (prestravljena, imam đaka prvaka), ali sve ću zaobići, izviniti vam se svima lepo i nastaviti gde sam stala.
Dakle, godina je 2013. i krenuli smo privatno kod novog terapeuta o kom sam vam pričala...
Posle dužeg perioda sam konačno ponovo počea da verujem da sve polako dolazi na svoje mesto u našim životima. Nebojša ide u vrtić, tata radi, Mina se polako otvara, ja se i dalje jurim sa njih troje i kućnim poslovima, ali makar se kod dece vidi neki napredak. Sve vreme nas dvoje vagamo šta treba da bude sledeći korak – hoćemo li se ikada vratiti u Crnu Goru, hoćemo li ostati u Beogradu, ako ostanemo gde ćemo i od čega živeti… Nekako smo, ponovo, došli u situaciju da menjamo svoj život i ne samo to, već da počinjemo iznova. Nikome te odluke nisu lako pale. Iako sam se ljutila na supruga zašto jednostavno ne prihvati realnost i odluči da ostane u Bg ( to je ipak moj grad, tu sam odrasla, išla u školu, a sada će i moja deca tu rasti), razumela sam da nije lako odustati od svega što si mukotrpnim radom sebi stvorio u Crnoj Gori (kuća, uspešna firma) i početi od nule. Pa ko bi to bolje razumeo od mene?! Spakovala sam svoju brižljivo građenu šestogodišnju karijeru i snove o angažovanju u inostranstvu u fioku da bih bila domaćica, kuvala ručkove, prala veš i jurila za dvoje dece.
E sad su sve te teške odluke dobijale smisao. U međuvremenu smo predali papire za državni vrtić, Nebojša ima još jednu godinu do predškolskog, a svesni smo da bi i Mini bilo veoma korisno i podsticajno da boravi u kolektivu. Čekali smo i nadali se, pa smo na kraju i primljeni u divan mali vrtić Kasper ili, kako ga Mina sad zove, “ona kuća”. Ali o vrtiću kad dodje na red. Još smo u proleću 2013.
Idemo na kod novog terapeuta i svake nedelje dobijamo nove zanimljive domaće zadatke. Njena procena je da Mina nikada nije adekvatno naučila da sluša, pa smo bukvalno krenuli od početka, od vežbica koje se primenjuju kod dece koja tek počinju sa KI. Sve vreme razgovaramo o mapiranju, tj. dosadašnjim fitinzima, nikako joj nije jasno kako smo ih imali tako malo. Razmatramo razne opcije, da li otputovati negde u inostranstvo i proveriti aparat, da li uraditi CT da se proveri kako je aparat pozicioniran…opcije, opcije. Sve vreme nas nagovara da smanjimo odlazak na vežbe na makar 3 puta nedeljno, ja se ne usuđujem. Primećuje se mala promena na bolje i za sve nas to je ogroman podstrek. U međuvremenu, od naše nove terapeutkinje sam dobila gomilu korisnih linkova i mesta na internetu gde se mogu dobiti veoma korisne informacije o KI, rehabilitaciji, materijalu za rad kod kuće i još punoooo toga.
Sve vreme pričamo i o Dečijoj kući, tj. KBC Zvezdara, kao najboljoj lokalnoj opciji. Nina nas ubeđuje da je njihov način rada veoma kvalitetan, da se radi kroz igru, to je najbliže onome što ona radi, a pored toga mnogo si iskusniji u mapiranju Cochlearovih procesora, za početak treba tamo da odemo. Konačno, odlučujem da se, podvijenog repa, vratim u Dečiju kuću, nakon što sam ih ljubazno odbacila pre dve godine i da pokušamo sa terapijom i fitinzima i tamo. Uzeli smo uput i zakazali prvi odlazak za april.
Dakle, godina je 2013. i krenuli smo privatno kod novog terapeuta o kom sam vam pričala...
Posle dužeg perioda sam konačno ponovo počea da verujem da sve polako dolazi na svoje mesto u našim životima. Nebojša ide u vrtić, tata radi, Mina se polako otvara, ja se i dalje jurim sa njih troje i kućnim poslovima, ali makar se kod dece vidi neki napredak. Sve vreme nas dvoje vagamo šta treba da bude sledeći korak – hoćemo li se ikada vratiti u Crnu Goru, hoćemo li ostati u Beogradu, ako ostanemo gde ćemo i od čega živeti… Nekako smo, ponovo, došli u situaciju da menjamo svoj život i ne samo to, već da počinjemo iznova. Nikome te odluke nisu lako pale. Iako sam se ljutila na supruga zašto jednostavno ne prihvati realnost i odluči da ostane u Bg ( to je ipak moj grad, tu sam odrasla, išla u školu, a sada će i moja deca tu rasti), razumela sam da nije lako odustati od svega što si mukotrpnim radom sebi stvorio u Crnoj Gori (kuća, uspešna firma) i početi od nule. Pa ko bi to bolje razumeo od mene?! Spakovala sam svoju brižljivo građenu šestogodišnju karijeru i snove o angažovanju u inostranstvu u fioku da bih bila domaćica, kuvala ručkove, prala veš i jurila za dvoje dece.
E sad su sve te teške odluke dobijale smisao. U međuvremenu smo predali papire za državni vrtić, Nebojša ima još jednu godinu do predškolskog, a svesni smo da bi i Mini bilo veoma korisno i podsticajno da boravi u kolektivu. Čekali smo i nadali se, pa smo na kraju i primljeni u divan mali vrtić Kasper ili, kako ga Mina sad zove, “ona kuća”. Ali o vrtiću kad dodje na red. Još smo u proleću 2013.
Idemo na kod novog terapeuta i svake nedelje dobijamo nove zanimljive domaće zadatke. Njena procena je da Mina nikada nije adekvatno naučila da sluša, pa smo bukvalno krenuli od početka, od vežbica koje se primenjuju kod dece koja tek počinju sa KI. Sve vreme razgovaramo o mapiranju, tj. dosadašnjim fitinzima, nikako joj nije jasno kako smo ih imali tako malo. Razmatramo razne opcije, da li otputovati negde u inostranstvo i proveriti aparat, da li uraditi CT da se proveri kako je aparat pozicioniran…opcije, opcije. Sve vreme nas nagovara da smanjimo odlazak na vežbe na makar 3 puta nedeljno, ja se ne usuđujem. Primećuje se mala promena na bolje i za sve nas to je ogroman podstrek. U međuvremenu, od naše nove terapeutkinje sam dobila gomilu korisnih linkova i mesta na internetu gde se mogu dobiti veoma korisne informacije o KI, rehabilitaciji, materijalu za rad kod kuće i još punoooo toga.
Sve vreme pričamo i o Dečijoj kući, tj. KBC Zvezdara, kao najboljoj lokalnoj opciji. Nina nas ubeđuje da je njihov način rada veoma kvalitetan, da se radi kroz igru, to je najbliže onome što ona radi, a pored toga mnogo si iskusniji u mapiranju Cochlearovih procesora, za početak treba tamo da odemo. Konačno, odlučujem da se, podvijenog repa, vratim u Dečiju kuću, nakon što sam ih ljubazno odbacila pre dve godine i da pokušamo sa terapijom i fitinzima i tamo. Uzeli smo uput i zakazali prvi odlazak za april.
Нема коментара:
Постави коментар