I dobar terapeut zlata vredi

Negde na proleće 2013. godine sam već bila na ivici nervnog sloma. Ništa u mom svetu nije funkcionisalo kako treba.  Mina napreduje puževim korakom, Nebojšu sam zapustila skroz, deca su mi nesocijalizovana, ja sam preumorna, suprug stalno radi. Postalo mi je mučno da vodim Minu na vežbe svakog dana, da gledam iste ljude (druge roditelje) svakog dana, da se svaki dan držim za tu sitnu nadu da će mi terapeut posle časa reći : “Danas je bila dobra.”
U aprilu sam Nebojšu upisala u odličan privatni vrtić u našem kraju. Bio je daleko skuplji od onog što smo mogli da priuštimo, ali uz pomoć roditelja smo nekako izgurali tih nekoliko meseci. On se uskoro divno prilagodio sa decom, počeo da uči nove stvari i da upoznaje druge aspekte sveta oko sebe, a da ne mora i sam da bude svakodnevno skoncentrisan na problem Minine rehabilitacije.
Hvala Bogu na par divnih prijateljica koje sam na ovom putu stekla, a koje imaju decu sa istim “problemom” te smo se tako povezale.  Preko jedne od njih sam slučajno upoznala Mininog novog terapeuta. Devojka živi u  istoj zgradi kao i moja prijateljica, završila je defektološki fakultet i lingvistiku u Beogradu, a dalje se, kao surdolog, usavršavala u inostranstvu, gde je završila i praksu i postala sertifikovani SLT, tj. speech and language therapist, tj. terpaeut za govor i jezički razvoj. I dalje je na postdiplomskim studijama, drži privatno časove. Ne očekujući puno, ugovorila sam prvi čas.
Nedostaje mi način da opišem svoje oduševljenje posle tog prvog časa. Pre svega, iz tog razgovora sam videla da se radi o nekome ko odlično zna šta radi I ima neki plan i ideju šta bi mogao da radi sa mojim detetom, ali što je najvažnije od svega, ohrabrila me je, podstakla da se trudim više, vratila mi nadu u to da moje dete može imati više koristi od svog KI i podstakla da tražim pravi put za Minu. Oduševljeno sam suprugu prepričavala kako je princip koji ona zastupa potpuno drugačiji, kako je akcenat na roditeljima i radu kod kuće, kako je dovoljno da kod nje dolazimo jednom nedeljno gde ćemo dobijati smernice, zadatke i konkretne primere šta, kako i koliko treba da radimo kod kuće do sledećeg “časa”. Za sve one koji su zainteresovani za kontakt sa ovim terapeutom, možete mi pisati na mail ili na facebook ili twitter (@amarantaivy).
Posle samo dva časa, napravila je procenu Mininog trenutnog napretka i nivoa slušanja sa kohlearnim implantom, a zatim smo zajedno odredili ciljeve, kratkoročne i uopštene, dugoročne i plan za narednu nedelju. Takođe, objasnila mi je mnogo toga vezano za funkcionisanje samog kohlearnog implanta i rehabilitaciju i uputila me na internet izvore iz kojih mogu saznati više. Otvorila nam je oči. Objasnila mi je da mi je dete previše stimulisano i da je zbog prevelikog pritiska koji je trpela na vežbama prethodnih dve i po godine stekla otpor ka verbalnoj komunikaciji uopšte. I zaista, ako biste pokušali sa Minom da “razgovarate” ili da joj tražite da nešto kaže ili pak objasnite kako se nešto izgovara, ona bi automatski pokrila uši i glavu rukama i počela da plače. Takođe, već posle par časova izrazila je sumnju, a kasnije i uverenje da nešto nije u redu sa Mininom mapom.