Od proleća, Minin tata je počeo da radi
puno radno vreme. Ja sam sama s decom, vodim Minu na vežbe, pričam s njom kod
kuće, igram se s Nebojšom. On mnogo pati za svojom kućom u Podgorici i za babom i dedom. Vodim ga sa sobom kad idemo na vežbe, a vaspitačice iz “vrtića” su nam
izašle u susret pa ga puštaju da se igra tu zajedno sa decom koja čekaju svoj
čas, dok je Mina na vežbama. Svaki dan tako. Po kiši, Minu vozim u kolicima sa
kišnom navlakom, a Nebojša sam nosi svoj mali kišobran I drži se za kolica.
Kupila sam mu kabanicu… Posle vežbi svratimo na pijacu, u poštu, obavimo šta
treba, kuvamo ručak, igramo se, idemo u park, čekamo tatu da dođe s posla…
20. juna 2012. je Mina proslavila svoj prvi
“čujući rodjendan”. Tačno godinu dana od uključenja implanta. Čini mi se
istovremeno i dugo i kratko. Toliko toga u našim životima se promenilo, godinu
dana zvuči kao baš puno, a napredak je mali. Ne razmišljamo o tome, negde smo
svesni da ne ide baš kako treba ali sa svakim pokušajem reči koji od nje čujemo
ta misao se potiskuje. Treba vremena, treba vremena, radimo sve što možemo…
Malo posle tog “rođendana” odlazimo u Podgoricu i na more gde ćemo ostati do
septembra. Pošto Mina nije pokrivena surdološkim tretmanom dok smo tamo, pitala
sam terapeuta da li ćemo dobiti neke vežbe, zadatke da radimo dok smo na
odmoru. “Nemojte ništa”, kaže nam, “nek se dobro odmori, odmorite se i vi,
rasteretite se, pa u septembru da krenemo punom parom”. Hoću, hvala. Poslušala
sam.
U septembru sam vratila divlje dete u
Beograd, posle odmora Minino ponašanje na vežbama je još gore, terapeut jedva
izlazi s njom na kraj. “Budite strpljivi (opet), dok se vrati u sistem.”
Strpljivo, idemo svaki dan na vežbe, vučem Nebojšu sa sobom, vraćam se umorna i očajna što nije bila dobra i svaki dan odlazim željno iščekujem feedback posle
časa, u nadi da ću možda čuti da je došlo do nekog napretka.
Nebojša sve lošije govori, nedostaje mu
stimulacija njegovih vršnjaka, morala bih da ga pošaljem u neki vrtić. Tata
radi po ceo dan, ja se bavim Minom, za njega niko nema vremena. On i dalje mašta o povratku “svojoj kući u
Podgoricu”.
Dolazi
jesen i novembar. Proslavili smo rođendane u Beogradu, Minin treći i Nebojšin
četvrti. Ni na slavu nismo otišli “kući”. Tek za Novu godinu. 
Нема коментара:
Постави коментар