Negde oko trećeg rođendana opet su joj
uveli drugi čas, sad je veća, trebalo bi da može da isprati. Kod psihologa
idemo povremeno, jednom u dve nedelje otprilike. Napredak je i dalje spor i jedva primetan, naročito ako uporedim s decom koju srećem svaki dan u toj
čekaonici. Ima puno dece koja su veoma lepo napredovala i počela da govore,
neka su čak i prestigla svoje čujuće vršnjake. Gledam ih sa oduševljenjem i pomalo zavidim njihovim roditeljima. Što mi nismo te sreće, pitam se. Još uvek
ne shvatam da sreća nema ništa s tim.
Ima i par njih kojima ne ide tako dobro kao
nama, razgovaram s njihovim roditeljima, podržavamo se međusobno, delimo
iskustva. Neka deca imaju dodatne razvojne probleme, neki neobjašnjivo kasne,
kao i Mina. Svi čekamo i nadamo se.
Te iste zime, desile se su se dve bitne
prekretnice. Prva je audiometrija. Na moje insistiranje, Minin terapeut
pristaje da pokuša audiometriju. Uz Mininu saradnju dobismo prvi opipljiv dokaz
da KI nije bio potpuni promašaj – “negde je oko 30dB”. Wow! Pa to je samo za
nijansu lošije nego što ja čujem! Oduševljeni smo. Sad smo sigurni da je samo
tvrdoglava i da ne napreduje u govoru zato što odbija saradnju. “Slomićemo mi
taj njen buntovnički duh”, reče terapeut.
Istovremeno, psiholog odlučuje da uradi
neverbalni test inteligencije, tj. da proveri koliko je Minin motorički i kognitivni razvoj u skladu sa uzrastom, u nadi da će to možda dati odgovor na
pitanje zašto je njen napredak sa KI tako spor. Oduševljena, psiholog mi posle
testiranja priča kako je Mina sa lakoćom rešavala zadatke za uzrast od 5 i 6
godina (ona ima 3) i u šali dodaje kako može slobodno da preskoči srednju školu i ide na
fakultet. Intelektualne sposobnosti visoko iznad proseka, zaključak je. Istovremeno,
zaključak je i da tu nije rešenje problema. Znači, Mina može, ali neće.
Fitinga smo imali malo, zato ih i ne
pominjem. Ukupno 4 fitinga za prethodnih godinu i po (ne računam tu uključenje). Ja tada nisam ništa ni znala šta se tu i kako podešava,
imala sam puno poverenje u surdologa i inženjera koji su radili fitinge.
Suludo, zar ne? Tek tako poveriti nekome svoje dete. Svi ti fitinzi su trajali
po desetak minuta, Mina je i tu ponekad plakala, a inženjer nam je posle
objašnjavao kako se ovde, u Sv. Save, dinamika razlikuje od one u Dečijoj kući,
kako fitinge rade drugačije, ne tako postepeno, već sa velikim promenama u mapi
kako bi što pre došli do optimalnog slušanja. Sad sam tek zadovoljna svojim
izborom, kako smo dobru stvar napravili što smo prešli ovde na vežbe.
Jednom sam pitala da li ima nešto konkretno
što bi i mi kod kuće trebali da radimo sa Minom. Od surdologa sam dobila
odgovor da je ona na vežbama potpuno pokrivena što se tretmana tiče i da ne
treba ništa posebno da radimo, osim da pričamo i igramo se s njom kao što bi i inače sa
svojim detetom. Dobro je, pao mi je kamen sa srca. Negde u dubini duše me je
izjedalo da, opterećeni svakodnevnim životom, brigom o drugom detetu, kući,
svakodnevnim poslovima, ne radimo dovoljno sa Minom.
Нема коментара:
Постави коментар