Pošto se do februara 2012. Minino ponašanje
i pažnja na vežbama nisu popravili, terapeut je savetovala da počnemo ići kod
psihologa dva puta nedeljno kako bi našli način da se bolje nosimo s Mininim
ponašanjem. Rado smo prihvatili.
Moram da priznam da je ta odluka bila prava
jer nam je psiholog dala toliko divnih saveta, tehnika i smernica. Naučili smo
kako da postavimo granice, kako da zadobijemo poslušnost, ne samo Mininu nego i
Nebojšinu, kako da sprečimo i reagujemo na izlive besa. Apsolutno svakom
roditelju preporučujem ovakva savetovanja, bez obzira na to da li dete ima
ikakav razvojni problem ili ne. Pravi savet zlata vredi.
Iako je kod kuće sve bolja, na vežbama nema
puno pomaka. Kod psihologa je sva divna i poslušna, a na času se opet pretvara
u malu aždaju. I psiholog je zbunjena. Od govora još uvek ništa, mada su nam
rekli da na vežbama odlično ponavlja sve što treba. Tačno, dobro izgovara
glasove, kvalitet glasa je odličan. Samo što u “svakodnevnom životu” još uvek
nema ni jedne reči. S druge strane, razumevanje je mnogo bolje. Prepoznaje kad
je zovnemo po imenu, kratke naloge (ne, daj…) i još poneku reč. Ipak, i sami
smo svesni da se mnogo više oslanja na kontekst nego na izgovoreno.
Naše nade da ćemo se za godinu dana vratiti
kući su se raspršile. Postajemo svesni da će ovo biti dugotrajan i ne baš lak
proces sa neizvesnim rezultatima. Suprug traži posao u Beogradu preko nekih
poslovnih veza, ja tražim vrtić za Nebojšu. Zbijamo redove i svaki dan
očekujemo od terapeuta magične reči: “Danas je bila baš dobra. Sve je lepo
ponavljala, nije plakala”. Zadovoljavamo se tako malim stvarima.
Ukinuli su joj drugi čas, po preporuci
psihologa, još je mala pa ne može da održi pažnju toliko dugo.
Нема коментара:
Постави коментар