Pominjala sam ranije da je Mina sa tri godine krenula i u redovan vrtić i koliko smo njime zadovoljni...e pa evo malo detaljnije i o tome.
Nekoliko meseci je Nebojša išao u jedan privatni vrić u kraju i, iako smo bili više nego zadovoljni radom, finansijski nije bilo baš lako za podneti. Zbog toga smo odlučili da oboje konkurišu za državni vrtić. Nebojši je neophodan, jer ima još godinu dana do predškolskog, a Mini bi dobro došlo da provede više vremena sa decom. Nekim čudom, primljeni smo. :) Naš vrtić je mali, u zgradi, na trećem spratu, ima svega šezdesetak dece u celom vrtiću. Podeljeni su u tri grupe, najmlađa i predškolska su odvojene, a svi ostali su u tzv. mešovitoj grupi. Tako je Nebojša krenuo u mešovitu, a Mina u najmlađu.
Par meseci pre polaska su nas pozvali na komisiju za inkluziju u vrtiću, kako bismo porazgovarali i procenili da li Mina može da ide u redovnu grupu ili u razvojnu. Bila je prilično uplašena, glas nije pustila, nije mnogo ni razumela, ali se sa svima lepo pozdravila, zagrlila, igrala se tiho u ćošku dok sam ja pričala, pa su zaključili kako je Mina jedno milo i mirno dete i da će se lako uklopiti u redovnu grupu, pogotovo što nema dodatnih razvojnih problema. Nisam htela da se bunim, iako sam smatrala da im je prvobitna procena njenog karaktera skroz pogrešna, već smo oberučke prihvatili priliku za redovni vrtić. Ipak, lepo je što su imali u vidu njene poteškoće, te su nas smestili u vrtić gde su grupe male, nema puno dece pa je i učiteljicama i Mini lakše.
U početku su i učiteljice bile malo skeptične...kako će se brinuti o aparatu, da li će moći sa Minom da se sporazumeju, koliko će ona njih razumeti. I ja sam brinula o istim stvarima. I nije bilo lako. Celu prvu godinu se Mina prilagođavala, malo grizla decu, malo se tukla, dosta vremena provodila u kazni, ništa nije jela dok je u vrtiću, čak ni vodu nije htela da pije jedno vreme. Sa druge strane, Nebojša je bio toliko oduševljen da mu je bilo žao kada dodje vikend.
Prednost našeg vrtića je što nema određeno vreme kad mora da se dovede dete, pa smo mogli da uklopimo vrtić sa vežbama u Dečijoj kući, bez ikakvih problema. Kasnije, kad sam ja počela da radim, vežbe smo pomerili za kasno popodne, pa sad u Dečiju kuću idemo posle vrtića i radnog dana, dva puta nedeljno.
Da ne bude da je sve baš tako ruzičasto, ima i stvari koje su me razočarale. Mina nema nikakvu dodatnu podršku u vrtiću. Sama je postigla dobar nivo razumevanja sa decom i učiteljicama, pored toga što je u međuvremenu njen jezički razvoj napredovao, i sada ravnopravno učestvuje u svim aktivnostima. Posebno sam ponosna na nju zbog toga. Sama brine o svom procesoru i sama podešava na daljinskom šta joj kako odgovara (bilo je dana kada se umori ili iznervira pa ga lepo skroz smanji :) ). Baš zbog toga što se sama lepo izborila i uklopila, Mina nije dobila asistenta niti ikakvu dodatnu podršku. Procena je da ona može da prati redovan program. Zar nije to suludo? Znam da ima dece kojima je mnogo potrebniji asistent i dodatna podrška, ali zar ne bi bilo fer Minu (i drugu decu poput nje) nagraditi za svoj veliki trud i postignuće tako što će im se olakšati rad u vrtiću i pomoći da neke stvari još bolje i lakše savladaju? Očigledno ne.
Prve godine se nisam time toliko bavila, jer sam sama imala više vremena da radim sa njom. Uzimala sam ih iz vrtića oko 14h, posle ručka, pa smo imali celo popodne da se igramo i učimo. Ipak, sledeće godine Mina kreće u predškolsko, a u vrtiću provodi više od 8h. What a waste!
Zato smo bili prinuđeni da tražimo druga rešenja, ali o tome u sledećem postu.
Ipak, Mina voli svoj vrtić, drugare i učiteljice (i simpatiju) i ne bih joj to oduzela ni za šta na svetu. To je sada njen svet, u kome se sama izborila za mesto i prihvatanje. To će biti njene uspomene iz detinjstva, a možda i neka prijateljstva koja će opstati u narednim godinama.
Nekoliko meseci je Nebojša išao u jedan privatni vrić u kraju i, iako smo bili više nego zadovoljni radom, finansijski nije bilo baš lako za podneti. Zbog toga smo odlučili da oboje konkurišu za državni vrtić. Nebojši je neophodan, jer ima još godinu dana do predškolskog, a Mini bi dobro došlo da provede više vremena sa decom. Nekim čudom, primljeni smo. :) Naš vrtić je mali, u zgradi, na trećem spratu, ima svega šezdesetak dece u celom vrtiću. Podeljeni su u tri grupe, najmlađa i predškolska su odvojene, a svi ostali su u tzv. mešovitoj grupi. Tako je Nebojša krenuo u mešovitu, a Mina u najmlađu.
Par meseci pre polaska su nas pozvali na komisiju za inkluziju u vrtiću, kako bismo porazgovarali i procenili da li Mina može da ide u redovnu grupu ili u razvojnu. Bila je prilično uplašena, glas nije pustila, nije mnogo ni razumela, ali se sa svima lepo pozdravila, zagrlila, igrala se tiho u ćošku dok sam ja pričala, pa su zaključili kako je Mina jedno milo i mirno dete i da će se lako uklopiti u redovnu grupu, pogotovo što nema dodatnih razvojnih problema. Nisam htela da se bunim, iako sam smatrala da im je prvobitna procena njenog karaktera skroz pogrešna, već smo oberučke prihvatili priliku za redovni vrtić. Ipak, lepo je što su imali u vidu njene poteškoće, te su nas smestili u vrtić gde su grupe male, nema puno dece pa je i učiteljicama i Mini lakše.
U početku su i učiteljice bile malo skeptične...kako će se brinuti o aparatu, da li će moći sa Minom da se sporazumeju, koliko će ona njih razumeti. I ja sam brinula o istim stvarima. I nije bilo lako. Celu prvu godinu se Mina prilagođavala, malo grizla decu, malo se tukla, dosta vremena provodila u kazni, ništa nije jela dok je u vrtiću, čak ni vodu nije htela da pije jedno vreme. Sa druge strane, Nebojša je bio toliko oduševljen da mu je bilo žao kada dodje vikend.
Prednost našeg vrtića je što nema određeno vreme kad mora da se dovede dete, pa smo mogli da uklopimo vrtić sa vežbama u Dečijoj kući, bez ikakvih problema. Kasnije, kad sam ja počela da radim, vežbe smo pomerili za kasno popodne, pa sad u Dečiju kuću idemo posle vrtića i radnog dana, dva puta nedeljno.
Da ne bude da je sve baš tako ruzičasto, ima i stvari koje su me razočarale. Mina nema nikakvu dodatnu podršku u vrtiću. Sama je postigla dobar nivo razumevanja sa decom i učiteljicama, pored toga što je u međuvremenu njen jezički razvoj napredovao, i sada ravnopravno učestvuje u svim aktivnostima. Posebno sam ponosna na nju zbog toga. Sama brine o svom procesoru i sama podešava na daljinskom šta joj kako odgovara (bilo je dana kada se umori ili iznervira pa ga lepo skroz smanji :) ). Baš zbog toga što se sama lepo izborila i uklopila, Mina nije dobila asistenta niti ikakvu dodatnu podršku. Procena je da ona može da prati redovan program. Zar nije to suludo? Znam da ima dece kojima je mnogo potrebniji asistent i dodatna podrška, ali zar ne bi bilo fer Minu (i drugu decu poput nje) nagraditi za svoj veliki trud i postignuće tako što će im se olakšati rad u vrtiću i pomoći da neke stvari još bolje i lakše savladaju? Očigledno ne.
Prve godine se nisam time toliko bavila, jer sam sama imala više vremena da radim sa njom. Uzimala sam ih iz vrtića oko 14h, posle ručka, pa smo imali celo popodne da se igramo i učimo. Ipak, sledeće godine Mina kreće u predškolsko, a u vrtiću provodi više od 8h. What a waste!
Zato smo bili prinuđeni da tražimo druga rešenja, ali o tome u sledećem postu.
Ipak, Mina voli svoj vrtić, drugare i učiteljice (i simpatiju) i ne bih joj to oduzela ni za šta na svetu. To je sada njen svet, u kome se sama izborila za mesto i prihvatanje. To će biti njene uspomene iz detinjstva, a možda i neka prijateljstva koja će opstati u narednim godinama.
Нема коментара:
Постави коментар