Narednih desetak dana, mozda malo duže, Mina je bila bez procesora, jer smo morali da sačekamo da se otok i crvenilo poptuno smire, pre nego što opet stavimo zavojnicu na mesto. Teško nam je bilo svima tih dana, Mina je bila dezorjentisana, uplašena, nije razumela zašto je ponovo tišina.
Kada se to smirilo, krenuli smo ponovo na vežbe, da se pripremimo za sledeći fiting. Ono što je zanimljivo je da je sada, po prvi put neko odlučio da uči Minu kako da saradjuje u toku fitinga iako ne ume da govori. Tako neće morati da se oslanjaju samo na objektivna merenja i subjektivnu procenu njenog ponašnja. :) Na vežbama je učila da drži lego kocku ili deo slagalice na uvetu dok ne čuje neki zvuk, a kada čuje da je stavi na odgovarajuće mesto. Njoj je ova igra bila veoma zanimljiva, a ja sam bila oduševljena koliko su neke stvari lake samo kad se neko potrudi. Sledeći fiting je trajao više od sat vremena. Pre svega, sela sam i ja pred taj famozni računar i sve su mi objasnili - kako se proverava da li sve elektrode rade, kako se meri otpor u elektrodama i šta to znači, kako se radi samo podešavanje aparata. Ne znam kako je za implante drugih proizvođača, ali kod Cochlear-ovih je super to što dok je aparat priključen na računar i puštaju se tonovi na određenim frekvencijama da se otkriju T i C nivoi, aparat nije uključen, tj. ne prima druge zvuke iz okruženja, pa dete može da se skoncentriše na to da čuje ton koji joj puste, a nema ni potrebe za gluvom sobom.
Dosta toga smo smanjili u toku ovog fitinga, povećali raspon između T i C nivoa; zadovoljni su Mininim slušanjem, lepo razume čak i šapat. Primetila sam da su jako oprezni kada se određuju C nivoi, na najmanji znak nelagodnosti, trzaj, treptaj, odlučuju da ipak malo smanje, jer je to znak da Mini smeta preglasan zvuk. Prisećam se onih prethodnih fitinga na kojima vrišti u mom krilu i kao mačka se hvata za moja ramena i grebe me kad joj pojačaju pa ne znam da li da plačem ili da joj se samo izvinjavam do kraja života...
Ne sećam se da je posle ovog fitinga bilo nekog dramatičnog prelomnog trenutka, nekako smo polako, nedeljama i mesecima kasnije, možda i par fitinga kasnije shvatili da pred sobom imamo drugo dete. Razumnije, smirenije, mirnije, srećno, raspoloženo, nežno dete. Ona frustrirana, divlja, ljuta, nerazumna Mina je ustupila mesto ovoj novoj. Iskreno, sa ovom novom Minom sam se tek povezala kako treba. Tek sada, posle 4 godine, osećam da je to moje dete, ono koje volim više od svega na svetu, koje grlim da se smirim, moj delić čiste sreće...ovu sad Minu ja poznajem najbolje, u svakom trenutku znam šta mogu da očekujem, mirnija sam i ja pored nje, ne plašim je se...
Ne znam kad je tačno Mina progovorila. Možda zato što se sve desilo ovako, ne mogu da kažem da je bio taj jedan trenutak, nešto je rekla, mi smo zanemeli i shvatili da dete zna to da kaže...ne znam. Možda smo, ustvari, još daleko od tog trenutka. Jer, kad Mina kaže: "Mama, moš kupi šok" to i dalje nije: "Mama, možemo li da kupimo sok?" , ali je daleko od onog pokazivanja prstom i plakanja. I sad smo tu - nekad mi divno kaže: "Mama, dođi, čitaj njigu" a nekad mi tako "ispriča" neki događaj da čak ni ja, uz sav trud, ne razumem ništa o čemu se radi. Ali smo zadovoljni.
Sve se dogovaramo, sve nas razume. Razume kad joj čitam priču (malčice ipak uprostim); zna šta je panda, a šta meda; šta je sutra, a šta malo kasnije, zna da broji... Nebojšu više ne zove Bebo, već Bebojša, a za sebe kaže Ja sam Mina i na pitanje koliko ima godina odgovori Puno. Pet :)
Kada se to smirilo, krenuli smo ponovo na vežbe, da se pripremimo za sledeći fiting. Ono što je zanimljivo je da je sada, po prvi put neko odlučio da uči Minu kako da saradjuje u toku fitinga iako ne ume da govori. Tako neće morati da se oslanjaju samo na objektivna merenja i subjektivnu procenu njenog ponašnja. :) Na vežbama je učila da drži lego kocku ili deo slagalice na uvetu dok ne čuje neki zvuk, a kada čuje da je stavi na odgovarajuće mesto. Njoj je ova igra bila veoma zanimljiva, a ja sam bila oduševljena koliko su neke stvari lake samo kad se neko potrudi. Sledeći fiting je trajao više od sat vremena. Pre svega, sela sam i ja pred taj famozni računar i sve su mi objasnili - kako se proverava da li sve elektrode rade, kako se meri otpor u elektrodama i šta to znači, kako se radi samo podešavanje aparata. Ne znam kako je za implante drugih proizvođača, ali kod Cochlear-ovih je super to što dok je aparat priključen na računar i puštaju se tonovi na određenim frekvencijama da se otkriju T i C nivoi, aparat nije uključen, tj. ne prima druge zvuke iz okruženja, pa dete može da se skoncentriše na to da čuje ton koji joj puste, a nema ni potrebe za gluvom sobom.
Dosta toga smo smanjili u toku ovog fitinga, povećali raspon između T i C nivoa; zadovoljni su Mininim slušanjem, lepo razume čak i šapat. Primetila sam da su jako oprezni kada se određuju C nivoi, na najmanji znak nelagodnosti, trzaj, treptaj, odlučuju da ipak malo smanje, jer je to znak da Mini smeta preglasan zvuk. Prisećam se onih prethodnih fitinga na kojima vrišti u mom krilu i kao mačka se hvata za moja ramena i grebe me kad joj pojačaju pa ne znam da li da plačem ili da joj se samo izvinjavam do kraja života...
Ne sećam se da je posle ovog fitinga bilo nekog dramatičnog prelomnog trenutka, nekako smo polako, nedeljama i mesecima kasnije, možda i par fitinga kasnije shvatili da pred sobom imamo drugo dete. Razumnije, smirenije, mirnije, srećno, raspoloženo, nežno dete. Ona frustrirana, divlja, ljuta, nerazumna Mina je ustupila mesto ovoj novoj. Iskreno, sa ovom novom Minom sam se tek povezala kako treba. Tek sada, posle 4 godine, osećam da je to moje dete, ono koje volim više od svega na svetu, koje grlim da se smirim, moj delić čiste sreće...ovu sad Minu ja poznajem najbolje, u svakom trenutku znam šta mogu da očekujem, mirnija sam i ja pored nje, ne plašim je se...
Ne znam kad je tačno Mina progovorila. Možda zato što se sve desilo ovako, ne mogu da kažem da je bio taj jedan trenutak, nešto je rekla, mi smo zanemeli i shvatili da dete zna to da kaže...ne znam. Možda smo, ustvari, još daleko od tog trenutka. Jer, kad Mina kaže: "Mama, moš kupi šok" to i dalje nije: "Mama, možemo li da kupimo sok?" , ali je daleko od onog pokazivanja prstom i plakanja. I sad smo tu - nekad mi divno kaže: "Mama, dođi, čitaj njigu" a nekad mi tako "ispriča" neki događaj da čak ni ja, uz sav trud, ne razumem ništa o čemu se radi. Ali smo zadovoljni.
Sve se dogovaramo, sve nas razume. Razume kad joj čitam priču (malčice ipak uprostim); zna šta je panda, a šta meda; šta je sutra, a šta malo kasnije, zna da broji... Nebojšu više ne zove Bebo, već Bebojša, a za sebe kaže Ja sam Mina i na pitanje koliko ima godina odgovori Puno. Pet :)
Нема коментара:
Постави коментар