Preskočiću deo
gde objašnjavam zašto sam stala sa pisanjem bloga. Nemam dovoljno dobar
izgovor. Ono što sam obećala nastavljam sada. Sledeća faza…
Od tog decembra
2010. godine, putovanje je postalo naša svakodnevnica. Živeli smo na relaciji
Beograd – Podgorica. Nekad smo išli svi zajedno, zamišljajući da je to samo
jedno porodično putovanje, nekad smo Mina i ja bile same, previše često je
dvogodišnji Nebojša ostajao sam sa babom i dedom. To sam shvatila jedne zimske
noći kada nas je dočekao na aerodromu i
oduševljeno počeo da priča šta se desilo u prethodnih mesec dana, a ja ga nisam
razumela ni jednu jedinu reč.
U Beograd smo
išli na “vežbe”, tj. odgovarajući surdološki tretman na Odsek za audiologiju u
Svetog Save. Mina je napredovala divno. Iako joj aparati nisu pomagali da čuje,
nosila ih je bez problema, bila je strpljiva i angažovana na tretmanima,
sarađivala je bez pogovora. Samo da je implantiramo i biće kao zmaj, govorili
su nam svi.
Dok je Mina
odrađivala svoj deo na vežbama, mi smo tražili način da što pre upadnemo na
listu za implantaciju. Mina, po tati, ima srpsko državljanstvo, ali tata ima
prebivalište na Kosovu, pa je sva administrativna procedura bila duža i komplikovanija (vađenje zdravstvene knjižice, uputi, mišljenja specijaliste).
Pošto su nas
odbili u KC Srbije (popunjena lista), došli smo do Prof. dr Kosanovića i KBC
Zvezdara. Imam samo jedno da kažem – hvala KC Srbije što su nas odbili.
Nemam dovoljno
reči hvale i oduševljenja za ovog divnog
čoveka, svetskog hirurga I vrhunskog profesionalca. Niti dovoljno reči da
opišem svoj šok predratnim uslovima u kojima se izvodi kohlearna implantacija u ovoj ustanovi,
kao jedna od najkomplikovanijih mikrohiruških operacija. Tuga...
Ovo nije
reklama…jedan od retkih aspekata kojima sam zadovoljna u celom ovom procesu je
sama operacija, priprema i oporavak. Čvrsto verujem da na bolje stručnjake i bolji tretman nismo mogli naići nigde u Srbiji.
Operacija je
dogovorena za proleće 2011. godine, nazire se svetlo na kraju tunela. Samo da
je implantiraju i našim mukama je kraj, Mina će moći da čuje, naučiće da govori,
ići će u korak sa svojim vršnjacima, ići će u redovnu školu… Pa I Minini terapeuti su nam to stalno ponavljali – samo da je
implantirate i ona će biti kao zmaj. Koliko samo nismo imali pojma ni o čemu! Ni mi, a ni oni, što je
najtužnije…
Нема коментара:
Постави коментар